Prvi Srpski ustanak

Први српски устанак

 Jе био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као месна побуна против дахија, а прерастао је у прву етапу српске револуције. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убиле београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су Дахије то сазнале, 1804. год. су спровеле сечу кнезова, а умјесто да су спречиле буну Дахије су ју убрзале. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успио. Убрзо су устаници ослободили већи дио Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успјело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

1806. султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску наМишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и побједили у 3 битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке дијелове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због не сложности војвода.Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. због напада Наполеона. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. турци су са свих страна напали Србију и освојили ју.

Карађорђе је са најугледијим старјешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.  

Vožd Karađorđe